Диариу д Нотисијаш, 11.06.2021. године

Прво што пада у очи је редослед речи у наслову. Да није грешка? Зар истина не иде пре политичке коректности? Реалност потврђује да се не ради о грешци, напротив. Нажалост, и у XXI веку политика има предност чак и над научном истином, што значи да лаж може имати првенство над истином. Једина разлика у односу на минуле векове је та што су раније спаљивали на ломачи научнике,  у XIX и XX веку ”само” њихове књиге, а данас могу бити клеветани сви који говоре истину која се не уклапа у политичке фикције, па и научници, са образложењем ”политичке некоректности”. Још је тужније што је данас могуће јавно осуђивати и историјске личности уз тоталну игнорацију чињеница у временима у којима су они живели. Такво неисторијско тумачење увек ће произвести погрешне закључке.

Проблем односа политичке коректности и истине је тежи но што се то уобичајено сматра. Наиме, политичка коректност је неодвојиви део владајуће идеологије, одн. њен битни производ, тако да када говоримо о њеном односу према истини, говоримо о односу идеологије и истине.

Када се то истакне ствари постају јасније, јер идеологија увек има одлучујућу предност над истином: владајућа идеологија је заштићена правним поретком, пре свега кривичним и управним казнама, као и грађанскопавним санкцијама, затим тврдњама званичника владајућих политичких партија, средствима информација (ТВ и радио емитери са националним фреквенцијама, најтиражнији дневни листови и недељници), фаворизовани ”интелектуалци”, ”научни скупови”, ”округли столови” и сл. Све ово, пак, формира владајуће јавно мњење, а оно неминовно креира аутоцензуру, као најефектнији и најсофистициранији облик неформалне цензуре. Не подлећи њој, свакако није лако. За то је потребна, не ретко, храброст Сократа, понекад чак и Христа. Истина, а тиме и правда, остварују се преко жртве на коју је спреман праведник. Што је идеолошки интерес већи (нпр. геополитички), то је потребна и већа жртва. Управо зато су реституција и рехабилитација значајне правне и етичке установе, које се морају убројати у основна људска права.

Дакле, у односу идеологије и истине, јасно је да побеђује идеологија, одн. другим речима политичка коректност и vice versa: не влада истина и са њом непосредно повезана правда, већ њена, одн. њихова супротност. Зато у историјској науци важи правило да је за утврђивање историјске истине нужна историјска (временска) дистанца. Разуме се да у аутократским режимима историјска дистанца траје дуго, штавише рачунање рока и не може да отпочне пре увођења демократског система. Међутим, историјско искуство говори да и у неким демократским државама, посебно када су у питању велике силе са израженим геополитичким интересима, тај рок може бити, такође веома дуг, понекад сличан оном који је карактеристичан за недемократске државе.

”Ниједно доба није погодно за људе који више воле да сами мисле него да певају уз хор конформиста”…”Ако неко види стварност онакву каква јесте, и не може да се уздржи да је не опише, то се сматра атентатом на устаљени поредак”, говорио је на отвореној седници Француске академије 5. Децембра 1996. године академик Жан Дитур. Том приликом је навео и пример када је француски Национални комитет писаца после Другог светског рата изрицао казну забране објављивања и једног реда који би написали они писци који су, по њиховој оцени, показали извесну наклоност према режиму у Вишију или нису довољно избегавали дружење са немачким окупатором и, при том, истакао: ”наслућивао сам у томе маневар осредњих писаца да из књижара уклоне конкуренцију талентованих људи, барем привремено”. Иначе, Дитур је био одушевљен прстеном академика Проспера Меримеа, на коме су биле угравиране Епихармове речи ”Не заборави да будеш неповерљив”, што је сажета верзија његове главне поруке: ”Буди трезвен и научи да сумњаш, јер је то кичма духа”. Мериме је иначе са уживањем писао о српским народним умотворинама, обичајима и песмама.

Само су велики појединци, некад и сад, допуштали себи да не буду део хора конформиста. Луиш д Камоиш објавио је 1572. године оригиналну верзију „Лузитанаца“, најзначајнијег португалског епа, који је био измењен 1584. године после интервенције Инквизиције, а у прошлом столећу поглавље IX је било уклоњено из школских програма. Један такав пример данас пружа нобеловац Петер Хандтке, који је морао да буде неупоредиво бољи писац од свих конкурената да би, упркос хору конформиста, био награђен. Да апсурд буде већи, најгласније су га нападали они који изгледа нису прочитали ни једну једину његову реченицу.

Зато звук хора савремене цивилизације оставља утисак као да њиме диригује Николо Макјавели. Насупрот томе, хармонија коју можемо чути само од неког изузетног соло певача оставља неодољив утисак да диригују Аристотел или свети Тома Аквински.

Оливер Б. Антић
Амбасадор Србије